Stvari koje deca iz grada možda nikada neće doživeti
Ako vaše dete odrasta u gradu, možda nikada neće imati priliku da doživi ono što je nekada bilo sasvim obična, svakodnevna stvar. 🏡
Za dete iz grada hrana počinje u prodavnici
Mleko je iz tetrapaka. Jaje je iz kutije. Krompir je iz kese. Sve je uredno spakovano, oprano i poređano na polici, i detetu nije jasno odakle je ta hrana zaista došla.
Od njive do trpeze postoji ceo jedan put koji uključuje zemlju, godišnja doba, životinje, rane jutarnje radove i strpljenje. Taj put deca iz grada sve ređe vide.
Šta dete na selu doživi, a dete u gradu ne
Da oseti kako je mleko toplo kad ide pravo iz vimena u kantu
Mleko koje se muze dva puta dnevno je toplo, gusto i peni se dok se preliva u kantu. Dete koje to jednom oseti zauvek zna da mleko nije proizvod iz supermarketa ili frižidera, nego nešto što daje živa životinja o kojoj se neko brine svakog dana, nezavisno od praznika i godišnjeg odmora.
Da čuje kvocanje kvočke i prvo pucanje ljuske
Nema slike ni snimka koji mogu da zamene taj zvuk. Prvo se čuje tiho kuckanje iz jajeta, pa pojavljuje prva pukotina, pa pile koje se mokro i nespretno izvlači napolje. Deca umeju satima da sede pored kutije sa lampom i da čekaju da pile izađe.
Da spusti seme u zemlju i nekoliko meseci kasnije ubere ručak
Ovo je lekcija koja se ne može ispričati, mora da se proživi. Dete stavi sitno seme u zemlju, zaliva ga, čeka, i onda jednog dana iz te iste zemlje izvadi crni luk koji će te večeri biti na stolu, ili krompir koji će se ispeći na logorskoj vatri. Tako se uči strpljenje, i tako se uči poštovanje prema hrani i prirodi.
Da u šest ujutru, u toru, vidi kako se rađa jagnje
I da ga posle nosi u naručju. Rađanje na imanju ne bira vreme, pa se često dešava pre svanuća. Dete koje je to videlo drugačije govori o životinjama, nežnije i ozbiljnije, jer zna koliko je taj život krhak i koliko traži brige.
Da se popne na šljivu i jede ih pravo sa drveta
Neoprane. Najbolje. Tople od sunca, malo prašnjave, ubrane sopstvenom rukom sa grane do koje se moralo popeti, ponekad malo i izgrebati ili isprašnjaviti, ali u tome je draž. To je ukus koji nijedna šljiva iz gajbice nema.
Ne možemo svako dete odvesti na selo
Ne mora svako dete da odrasta na selu da bi ga upoznalo. Danas mnoga deca nemaju priliku da vide kako izgleda život na imanju, kako se gaje životinje, obrađuje zemlja ili nastaje hrana koju svakodnevno jedemo.
Ne možemo svakog vikenda ići na selo. Ali možemo ih odvesti tamo kroz priču, onu koju će tražiti da im čitate iznova.
Zato postoje knjige koje otvaraju vrata jednog drugačijeg sveta - stvarnog, živog i punog znanja koja su nekada bila deo svakodnevice. Jer ne možemo svi deci pokloniti selo. Ali možemo im pomoći da ga upoznaju. 📚🏡
Nagrađena knjiga „Jedan dan na seoskom imanju“ je jedinstvena priča o životu na seoskom imanju u Srbiji, namenjena deci uzrasta od 3 do 10 godina. Kroz jedan jedini dan sa baka Verom, od svanuća do predvečerja, dete upozna i mužu, i kvočku sa pilićima, i baštu, i tor; sve ono što bi inače trebalo da doživi uživo. 🏡
← Nazad na Dnevnik
